(Istinit događaj, dogodio se u jednoj osnovnoj školi u Egiptu)
’’Nastavnica je željela da provjeri torbe (ruksake) učenika u razredu, kako bi se otkrio učenik koji je bez pitanja uzimao tuđe stvari. Ušla je u razred i bez najave i objašnjenja počela da pregleda po učeničkim torbama. Učenici nisu znali o čemu se radi! Bili su zbunjeni, a jedna učenica nije bila samo zbunjena, već je bila jako prepadnuta, boja njenog lica postala je bijela kao boja bijelog zida. U očima joj se vidio strah, koji je postajao sve jači, kako se učiteljica približavala njenom stolu, pomislila je u sebi: ’’Ne, neću joj to dozvoliti!’’
Uzela je torbu i privila je na svoja prsa, stežući je svojim rukama. Nastavnica ju je hladnokrvno i sumnjičavo pogledala. Odmah je prišla i počela na silu da uzme torbu. Učenica je plakala i molila da joj ne uzima torbu, ali nastavnica je bila uporna i nakon njene reakcije je bila još više ubijeđena da je ona krivac. Nastavnica nije mogla torbu da uzme iz njenih ruku, ljutito i u afektu je odgurnula učenicu i zaprijetila da će pozvati policiju. Nakon što je spomenula policiju, učenica je ustala, plačući počela je joj ljubiti ruku i ponudila je svoju torbu da je provjeri. Molila je nastavnicu da ne zove policiju.
Dok ju je molila i preklinjala, na vrata učionice pojavila se je direktorica škole. Zamolila je nastavnicu da se smiri i pozvala je učenicu da se kontrola torbe izvrši u njenom uredu. Dok je stajala u ćošku ureda, nastavnica je pred direktoricom počela da traži po torbi. Izvadila je jednu crnu kesu a u njoj su bili ostaci sendviča, nagrižene jabuke i nektarine, tvrde kifle, vrećica u kojem je bilo malo grickalica.
Učiteljica upita: “Šta je ovo“? Učenica odgovori: “To je hrana, hrana koju svaki dan sakupljam za svoju braću i sestre i nosim je kući. Nisam dala da mi se torba prekopa u razredu, jer bi se otkrilo šta se u torbi nalazi.“ Njena nastavnica i direktorica su šutjele, ostale su bez riječi, samo bi se ponekad pogledale.
Direktorica joj je prišla, pomilovala po glavi i u upitala: “Zašto, zar ti je takvo stanje kod kuće“? Ona uplakana odgovori: “Ja vas molim da za ovo ne saznaju učenici u razredu, molim vas, ovo je zadnji put, neće se više ponoviti, obećavam ! Majka nam je bolesna i nepokretna, a otac u zatvoru zbog prodaje droge. Svaki dan ostanem poslije školske nastave, kako bi iz kanta za otpad (smeće) pokupila ostatke hrane, uglavnom sendviče svojih prijatelja iz škole i kako bi tu hranu donijela svojoj mlađoj braći i sestrama. “
‘’ESTAGFIRULLAH – ESTAGFIRULLAH’’
Dragi brate i sestro, mnogo je ovakvih ili sličnih događaja! Naša nas vjera uči da se vodi briga o siročadima, dobročinstvo da im se čini i pruži ruka pomoći. Uzvišeni Allah nas upozorava u Kur’anu: ’’I siroče ne ucvili.“ (Ed-Duha, 9).
Budi brate i sestro prema siročetu milostiv i nježan. I djeca siročadi su ukras ovoga svijeta kao što su i naša. U koliko budeš u prilici da pomogneš nevino dijete siroče da se i njegov osmijeh ne ugasi, tvoja mala pomoć njemu će biti velika! Neka i on ima sretno djetinjstvo. Mnogo je djece kojima je potrebna pomoć…
Zato sebe i vas molim da u ovim mubarek danima mjeseca ramazana dovimo, razmišljamo i o njima. Božiji poslanik Muhammed a.s., nas podstiče na ukazivanje pažnje i blago ponašanje prema njima, govoreći u jednom hadisu: ’’Želiš li da ti srce bude blago i da ostvariš svoje želje? Budi milostiv prema siročetu, pomiluj ga po glavi i nahrani onim čime se ti hraniš, srce će ti biti blago i svaka će ti se želja ispuniti.’’
Ibn Kajim el-Dževzijj je kazao: ”Kada uzimaš pune ti se ruke a kada daješ puni ti srce”.
Zapamti, brate i sestro : I OSMJEH POKLONJEN SIROČETU JE SEVAP!
Ispunimo preostale dane ramazana molbama, dovama, traženjem oprosta od Allaha, dž.š., molimo Gospodara da primi dove naše, istigfare, ukabuli post i ramazanske ibadete, a podari siročadima zdravlje, opskrbu i osmijeh na njihovim licima. AMIN!
Neka vam je mubarek današnji dan mjeseca ramazana.
10. Maj 2020.g. / 17. Ramazan 1441.h.g.
Imam džemata Chur; Ibrahim ef. Hadžić
